Kameno doba | Page 8

Камена оруђа из старог каменог доба израђена су највише од
кремена, јер овога највише има у речноме шљунку и у земљи, јер
се лако креше док је још влажан а добија сечивице и овршке боље
но икоји други материјал. Кремен је дакле први
културни минерал,
јер је он онако исто главно, градиво првобитне културе као што су
доцније били бакар, бронза и најзад гвожђе. Вероватно је да су
људи у почетку употребљавали свакојако камење; али када су се
искуством уверили да је кремен најбољи, онда су ову врсту
претпоставили осталим врстама камена. У земљама
, где је кремен
случајно редак, употребљавали су људи и друго камено градиво
као: кварцит, пешчар, рожнац, јаспис или рожни кречњак.
Усавршавање у начину обраде кремена траје све до времена, када
је човек почео и коштано градиво употребљавати. Тада настаје
застој у напредовању вештине каменодељске, јер се камен даље
употребљавао само
за оно за шта се новим градивом није могао

заменити, као на пример за оштрице ножа и мача, за овршке
стрела и џилита и за длета.
7. Живовање људског рода у кватерној периоди несумњиво је
доказано наласцима људских рукотвора из тога доба. Али је ова
чињеница потпуно утврђена тек наласцима костију од људскога
скелета у слојевима који су заиста у
оној периоди створени, и који
од доба свога стварања нису позније ривени нити са којим млађим
материјалом мешани. Истина се признати мора да број оваквих
налазака није велики, особито још кад се упореди са огромним
бројем обрађених камених предмета, што су из дилувијалних
слојева ископани. Ну љутоме кремену исто је тако
ласно очувати
се, као што је трошним костима ласно потрти се и нестати. У
осталом и од других обичних сисара није се могло у речним
струјама очувати много костију. Оним струјама и трвењу најбоље
су могле одолети тврде кости крупних дебелокожара, а нарочито
њихови цаклени зуби.
Број људских фосилних костију
тако је мален, да су противници
велике старине људског рода и у томе тражили разлога за своје
упорство. Али у оваквим питањима велики број нема већу
вредност но неки мањи број. Наука која се бави изучавањем
изумрлих створова, врло често мора да је задовољна кад само
један део од једнога створа
познаје. Главно је само да је налазак
потпуно исправан и беспрекоран. Према томе, и ако је сумњиво да
је заиста кватерне старости онај повелики број људских костију,
које су као кватерне објављене, ипак има десетину налазака, чија
старост није више сумњива. То су одломци лубања и других
делова костура, који
су нађени овде онде у Белгији, Француској,
Немачкој и Аустрији. По овим наласцима познаје се да су
најстарији људи кватернога доба имали потпуно људски облик.
Лубање, по којима се људске расе распознају, биле су им већином
дугуљасте. То нарочито вреди за поречане, а међ пећинцима, које
ћемо доцније видети, наћи ћемо
и људе са округластом главом.
8. Први поречани, о којима смо овде писали, јесу најстарији људи,
колико је старост људског рода до сада поуздано позната. Они су

живели већ у првоме разделу кватерне периоде, када глечери још
не беху преотели маха и када је климат био већином благ. Због
тога су могли становати поред река без заклона и у пећине се не
склањати. Због тога је вероватно да нису затворене станове
градили, нити се одевали. За заклон им
је била довољна, било нека
јама у наносу, било каква заветрина крај окомите речне обале или
какво гранато дрво крај ње.
Поречани су живели од лова, којим су тадашње прашуме биле
препуне, и од риба од којих су тадашње реке киптеле. У првоме
почетку лов им је био врло тежак,
јер су имали само оружје које су
у руци држали. Зверу су морали дакле близу прилазити и са њиме
се често у коштац хватати. Па ипак није било вероватно да су са
врло великим и врло злим животињама непосредно у коштац се
хватали, већ су их, по свој прилици, у прикривене
јаме
намамљивали, па ту камењем убијали. Лакше им је већ било кад су
заоштрени кремен на мотчице почели наглављивати. А када су се
довили да граде стреле и џилите, онда су већ слободније у лов
могли полазити јер су звера и из даљине могли гађати. Лов је тада
престао бити
мучна борба. Свака је звер тада почела бежати од
створа, који смртоносне а можда и отровне стреле из заседе
отискује. Није вероватно да су поречани целу земљу насељавали,
већ су на извесне просторије били ограничени. Није познато на
коме су се крају земљине кугле први пут обрели, ни каква им је

ранија историја. Нема сумње да су били у врло примитивноме
дивљачноме стању, али су они учинили прве, дакле, и најтеже
кораке у култури. Сем тога они су, можда инстиктивно, одабрали
за становање баш оне положаје на којима се цела познија
цивилизација врло поспешно развијала и које је потоње људство
свагда
радије но икоје друге насељавало. Њихова су станишта
устопице заузимали људи новог каменог доба, људи