Kameno doba | Page 3

- Лева страна горње вилице једнога од претеча
медведа Ursus arvernesis
насликана за 3/4 праве величине. - i зуби
секутићи, c. очњак, 1p. 2p. 3p. предњи кутњаци; 4p. пасјак, 1a. 2a.
задњи кутњаци; p непчана кост, m вилична кост, im међувилична
кост.]
[Слика: Сл. 10, - Глава хијене (Hyaena eximia) што је негда у

Грчкој живела; у 1/3 величине. - i секутићи; 1p – 4p предњи
кутњаци; 1a доњи пасјак. im. међувилична кост; m. горња вилична
кост; tm. јама под очном дупљом; n. носњача; or. очна дупља; jug.
јагодица; f. чеоњача; tem. слепоочњача; ta. слушни отвор; par.
темењача; oc. потињача. c. oc. потиљачна израстао.]
[Слика: Сл. 11. - Лева пола горње
вилице од исте хијене гледана с
непчане стране. 2/3 величине. Писмена значе исте делове као и у
претходним сликама.]
[Слика: Сл. 12. – Лева страна доње вилице мајмуна дриопитека
(Dryopithecus Fontani) који је у миоценој периоди живео у
француској. Доњи део слике представља изглед с поља, a горњи је
изглед озго. Сликано је у
природној величини. c је очњак; 3p. и 4p.
предњи кутњаци; 1a. 2a. два прва задња кутњака; 3a жљеб за
последњи задњи кутњак.]
Мора се признати, да до сада у терцијарним слојевима није нађен
ниједан одломак од људског костура, нити икакав животињски
костур, који би се могао преписати неком претку човечјем, и
који
би представљао пролаз од најсавршенијих мајмуна ка човеку ма и
најпримитивнијем. Родослов човеков није дакле наука још
утврдила, ма да без зазора одобрава претпоставку његовога
развића из неког несавршенијег створа. Наука допушта и
претпоставку да је људи већ било у временима Неогена, али та
претпоставка још није потврђена поузданим наласцима
у неогеним
слојевима. Истина је нађено на много места неких примитивних
тобож рукотвора, али никако није потврђено да су то заиста дело
руку човечјих нити да су савремени са терцијарним слојевима, у
којима сада леже. Од свију таквих налазака сигурно је само да су
заиста за времена терцијарна обрађивани они
комади кремена које
је код Тенеја у Француској (округ Loir et Cher) нашао калуђер
Буржоа (сл. 13). То би био понајсигурнији доказ да је људи било и
у Терцијару; али сви научници овај доказ не примају, нити оне
кремене окресине човеку приписују. Једни мисле да нису намерно
већ случајно онако поломљени; а породила су се
и таква мишљења
да је оно кресао неки замишљени човеков претеча неки

мајмун-човек (Anthropopithecus) или поменути мајмун дриопитек
(Dryopithecus). Очевидно је дакле да науци још није познат прави
првобитни човек нити његов непосредни предак ил' претеча, и све
што се о овоме сада пише јесу сада само више или мање
неоснована нагађања. Али што се данас још не зна, то се
врло
скоро може открити. Ако се у непретураним земним слојевима
поред напред поменутих сисара нађу човечје кости или какви год
други његови трагови, онда ће се на питање о терцијарном човеку
од једном просути толико праве светлости, да ће на њој избледети
све искрице, које се сада оним сумњивим кременом пробају
да
укрешу.
[Слика: Сл. 13. – Кремени комади из терцијарних слојева код
Тенеја, на којима се види да су намерно кресани и дотеривани, да
би се на њима створиле сечивице и овршци, са којима се може
сећи и бости. Како се на овим примерцима познаје да је камен у
ватри жежен, то
је вероватно да од рипе нису окресине ударом
одбијане, већ су жежењем ове у ватри комадане.]
5. Није нам, дакле, још познато где лежи и колико је стара прва
колевка људског рода; али нам је његово детињство доста добро
познато. Детињство су људи провели за време кватерно, за које су
видели
прилично велике промене на Земљи и ако су се главне црте
њене географије већ у прошлој периоди утврдиле. Видели су
огромна ледена брда и огромне реке и језера од којих су нам сада
само малени примери још заостали. Видели су како се још понегде
морске обале издизаху, а понегде се
проваљиваху те море
наилажаше у нове затоке. Видели су, борили се и хранили се
неким особеним животињама, којих данас нигде више нема.
Кватерно се доба назива често ледно, – због тадањих великих
ледених маса, и потопско – због великих вода, које су испуњавале
све доље и пеле се до висина, до којих у
историским временима
никада нису могле досећи.
Сва северна Европа била је у једно доба ледницима застрта. Јужна
граница тога леденог застирача повлачила се из околине Лондона
на Антверпен, Магденбург, Кракову, Кијев, Москву и Казан. У

свима дакле земљама северно од те границе нису људи могли тада
нигде становати. – У Средњој Европи, по Алпима и њиховим
најдаљим огранцима простирали су се огромни глечери, који су
покривали Тирол, Штајерску, Баварску, сву Швајцарску и велики
део југоисточне Француске. Било их је још у средњој Француској,
па Шварцвалду и у
Маџарској, а на Пиринејима и Кавказу
заузимали су много веће просторије, но што по садашњим
тамошњим глечерима то изгледа. Вероватно је да их је било на